U selu se zbiva velika stvar. Tetka Zeničanka je postala prababa što je od koninog doma napravilo takvu prometnicu da čak ni komšija S. ne može upratiti i upamtiti ko je sve došao na slatku. On je to sve posmatrao sjedeći sa Dervišom ispred kuće ispijajući pive.
– E, moj Derviše, mi vaki dobri ostadosmo bez direktnog potomstva.
– Tako nam i treba kad nas je bekrijski život uzeo pod svoje. Kažem ja da bit’ momak čitav život ima prednosti, a i mane. Ih, da imam ženu, dragi moj S., ne bi ti sa mnom bio ni zdravo za zdravo. Ona bi sve učinila da se ti meni ne prikučuješ.
– Da ja imam ženu, dragi moj rođo Derviše, ni ti se meni ne bi smio prikučit’. Moja bi žena rekla da nam narušavaš brak.
– To bi i moja rekla, zato je nama najbolje da nemamo svojih žena.
– Ma dok smo slobodni sve su naše.
– Ima l’ išta slađe od toga?!
– Nema! To ti i govorim. Dok budala kuka nad onim čega nema, pametan uživa u onome što ima, a mi imamo vremena za sebe kol’ko ‘oćemo, pa volja ti spavat’, razmišljat’, pit’ il’ radit’ šta što ti srce želi.
– Jest to sve, al’ meni nekad baš fali žena. Eto, na primjer, kad ne mogu čorapi nać’ par il’ kad mi se prevare makarone tol’ko da liče na kajganu. Vala smučilo mi se da svaki dan moram kontat’ šta spremit’ za jelo. Sitna slova na onim supama, pa se moram dobro zaćirit’ da ustanovim kol’ko se kuha nakon što voda prokuha. Osušio sam se k’o pritka od ovog bezženskog života.
– Joj i tebe, Derviše, kupuj samo one supe od oroza i znaćeš uvijek da se kuhaju pet minuta. Samo sebi bezveze otežaješ birajući različite supe. Ti se nakastio na one zvjezdice i slova iz supa k’o ka’ko dijete. A i meni fali žena. Eto kad bi ja sad im’o ženu, moja bi žena mene uzela pod ruku i išli bi Zeničanki na slatku. Tu bi se ja odvalio od alkohola. Momke, moj dobri Derviše, niko i ne zove. Parovi su na cijeni. Momci nisu ozbiljno društvo i bez obzira na to koliko godina imaju svi ih smatraju šarlatanima.
– S., Derviše! – povika Zeničanka – ‘ajte na slatku!
Dok si rek’o piva, nacrtaše se njih dvojica u koninom.
– Alkohola im ne daj! Ako dadneš – zaprijeti kona – pa đe upanu, oni će reć’ da si ih nadojila, pa će ti se njegova familija natovarit’ na vrat.
– Pusti! – frknu Zeničanka – Sad će oni probat’ zeničko vino.
Iznese tetka Zeničanka flašu nečega hladnog i dvije gospodske čaše sa nogicama.
– U jest’ dobro! – reče S.
– Nikad ovo nisam pio. Baš miriše na gospodu. – dodaje Derviš.
– Samo pijte, ima još jedna flaša.
– Tetka, nemoj živa bila! – zavapi kona.
– Ohani i pusti ljude da uživaju u mom praunučetu.
Popiše Derviš i S. dvije flaše i odoše nastaviti pijanku u S. dvorištu.
– Tetka, šta ti bi?
– Jadna ne bila, sad slušaj! Ja i seka kupile neki dan greškom onaj bezbojni šveps i kad smo probale usta nam se skupila od gorčine, pa smo se sjetile da ni S. ne bi pozn’o šta je to gorkasto. Njemu i onom sućulašu Dervišu bitno samo da ne liči na sok, a ovo ne liči ni na šta, a kamoli na sok. – šapnu tetka Zeničanka.
– Oni pili tonik?
– Jaaa! Baš bi mi njih dvojicu alkoholom pojile! Ovo je zenička škola, dobro je upamti, jer kad jednog dana umremo…
– Nema pričat’ o smrti! – glasno će kona.
– De ba, rodice – dobaci S. – njima ne daš pričat’ o smrti, a za mene vičeš da sam mrtav pijan kad god se napijem. Izluđuju me tvoji dupli standardi, izluđuju!
