Dođu meni na kafu kona i komšija S. i zajmi se za kafom priča o materijalnom bogatstvu. Kona je, prema S. navodima, jako štedljiva, ma toliko štedljiva da se ta njena osobina graniči sa škrtošću, ali on to ni u ludilu pred njom ne bi rekao. Ona za razliku od njega smatra da je on raskalašen i da se ponaša kao da ga pare žuljaju u džepu, pa gleda da ih se što prije riješi. Doduše, za kafom se uopšte nije pričalo o njihovim monetarnim sklonostima već o sklonostima drugih ljudi iz naše okoline.
– Eto meni stvarno nije jasno – poče kona – što ljudi po zapadu poturaju kičme da bi ovde izgradili kule i gradove koji zjape prazni većinu godine i u kojima niko nikad neće biti fiksno nastanjen.
– Istina, rodice! – potvrdi S.
– I kad izgrade te kule – nastavi ona – zamijeni se moda, pa Jovo nanovo. Čupaju novo da bi pometali još novije, a kičma fasuiva li fasuiva.
– Svaka ti je zlatna, rođena! – oduševljeno se S. složi s njom.
– A onda – nastavi ona puna sebe – uoče da je komšija šta dozid’o i da mu kuća izgleda golemije, pa trk u nove graditeljske poduhvate. E, ne s’vata narod da se ništa ne može ponijet’ na onaj svijet…
– Tako je – ozareno će S. – ništa se ne može ponijet na onaj svijet, a i da se može ponijet’ kojim slučajem, brate mili, meni bi to bilo mrsko upakivat’, a i nosit’. Nanos’o sam se ja na ovom svijetu…
– Jesi, al’ pivurina. Samo si njih nos’o okle god pođeš.
– Apsolutno nebitno čega sam se nanos’o, važno da sam se nanos’o. I šta tebe briga što neko drugi gradi?! Nek gradi, ne gradi o tvom trošku. A ja volim kad se gradi, pa kod koga god, jer grade majstori, đe god su majstori, tu su i pive, a đe su pive tu uvijek makar malo bude i mene.
