Kada sam bila mala dva puta godišnje nam je iz susjednog sela u goste dolazila baba Mrkuša. Iz svoje je crne torbe sa rajfešlusom, na kojoj je bila zlatna palma, vadila prvo milosti nama djeci.
– Maj ti! – govorila je svakom ponaosob.
– Oj, moje Mrkuše, što si se bona toliko naprtila? Nisi trebala! – vikala je baba.
– Znaš šta, Marija, meni ni onaj kod kuće ne komanduje, pa nećeš ni ti! Ja nosim šta ja ‘oću i kome ja ‘oću! Maj i tebi ova kesa, a ovu drugu daj Janji, jer kako vidim neću joj stić’ danas otić’.
– Daj vam otu torbu da je stavim u hodnik na stalažu.
– Moja torba ne ide od mene. Znam te, ‘tico! – govorila je babi – Da ti je da se domogneš moje torbe, pa da me natovariš i onda biva da je Mrkuša više odnijela nego donijela. Nema od tog ništa. Kad mi dođeš, ako ti je po volji donesi šta, a ako nije, nema veze, ne živi Mrkuša od milosti nit’ se ljuti kad joj se ne donesu. Ja neću vikat’ nisi trebala, zafaliću ti se vako k’o meni ova djeca, joj jesu pametna, nauči šta od njih.
Mi od Mrkuše nismo micali. Znali smo da ona ima vremena da ode Janji, ali da joj je veći merak sjediti s nama. Njene su posjete trajale satima i često se znalo da zamrkne kod nas. Baba obično zapodjene temu, a Mrkuša je razvije do usijanja i završi mudrim zaključcima. Prilikom njene posljednje posjete pričalo se o akrepima. Baba je ispričala kako joj jedna kona nije htjela posuditi kazan za topljenje uz izgovor da je propržen, a onda je nakon nekoliko dana uredno topila u tom istom kazanu koji posjeduje više od deset godina. I kako se to hoće zatajila joj mašina za mljevenje mesa, pa je nama došla po mašinu, a baba k’o baba, iako je znala za kazan ipak je posudila mašinu.
– Dobila bi ona od mene mašinu, nemoj da lajem po čemu! I nek ti nije dala kazan!
– Ma nisam ja k’o ona.
– I nisi. Ona pametna, ti budala! Ti si njoj trebala rijet’ da ne daš, jer si je ufatila u laži. Ako ti sebe i svoje ise ne cijeniš, ko će? ‘Ajte vam! Prikučite se! – govorila nam je – Ne dajte da vas ova vaša baba odgaja! Nije ona loše, inače ja s njom ne bi volike godine drugovala, al’ zna zapržit’ sama sebi! Cijenite sebe i svoje i ne bojte se rijet’ ne dam i neću. Kad izgradite otaj stav, nema proprženije kazana, nema! Svi su tad kazani u dobrom stanju.
– De soka! – prekidala ju je baba.
– Tako je kod nas u selu bila jedna – poče Mrkuša i otpi soka – meščini i Bogu bi našla manu. Ništa njoj nije prić’ nepoznatoj ženi na avtobuskoj stanici i rijet’:”Joj, jesi ti, ženo, niska, oroz te za gu’icu more ukljuvat’ bez da se imalo propne!” Svi se na nju žale, al’ u njenom prisustvu šute i gutaju. Još je i tetoše bezbeli da joj malo jezičinu raznježe, a ona sve viče da nema dlake na jeziku. Jednom je meni na babinama kod Pepine žene rekla:”Lakše, Mrkušo, s otom pitom na kant ćeš morat’ izić’ kad budeš pošla kući. Uvijek si ti bila debela, al’ u zadnje vrijeme k’o da si još…” E, tu je ošinem pogledom i reknem joj vako:”Tebi, Baćince, bezbeli pod ‘itno treba nešta debelo, jer svi primjećuju vazda samo ono što nemaju.” Nikad mi više riječ nije rekla, nikad. Odlakavi joj jezik kad me vidi. Da su bogdom svi k’o ja, pa da se desetero nas suprostavi odma’, taki bi otišli kući, jezičinama lizali vlastite rane pa bi jedan’esti bio spašen podbadanja, jer vođeni iskustvom ne bi šćeli nove rane. Kad god se borite za nešto, borite se i za sebe i za otog jedan’estog koji možda i neće bit’ jak k’o vi. To je dobro djelo. I nemojte da vas neko navrati da pomislite da ste isti k’o onaj što vrijeđa ako mu se suprostavite. Zapamtite, velika je razlika između onog ko napada i onog ko se brani.
Mrkuša već dugo ore neke nebeske njive, a ja i nakon toliko godina mislim i na sebe i na sve one jedanaeste koji možda neće biti jaki kao ja.
