Došla koni jedna rodica iz daleka i zasjelo se za stolom viš kuće, jer je vrijeme neobično toplo za ovo doba godine. U njihov razgovor su se kao po običaju ubacivali komšija S. i Derviš i rodica odluči da nešto pita komšiju S.
– Gospodine S., de vi meni kažite kako postižete to da ste uvijek veseli i raspoloženi? Imate li Vi ikad loš dan?
– Draga rodice, sad bi dušmani rekli da je alkohol u meni veseo, pa da od njega sve to prelazi na mene, al’ to je čista laž. Sad ću ja tebi sve potanko objasnit’. Imam ja loših dana, kako da nemam, uf, ko ih nema… Samo ja te loše dane preduhitrim. Čim se počnem osjećat’ klimavo, ja pravac u kupatilo pred odgledalo. Čim vidim svoje prelijepe, podatne brkove kako su kulturno na gusto popunili region između usta i ulaza u nos, pa plave oči, kosicu kako mi pada niz čelo, eto meni odma’ nekako bude bolje. Onda iziđem iz kupatila i preselim loš dan u pokušaju pred ono veliko ogledalo na kojem se vidim čitav, jer se na kupatilskom vidim samo do ispod sisa. E, tu ja prisaberem da mi svaka odjećka dobro staji, jer sam vitak k’o jela i prav k’o strijela. Pomazim se po stomaku k’o trudnica i ustanovim da mi je ravan k’o daska. Noge su mi, bolan, duge isto sam Brena što se otog dijela tiče. Kad se nadivim sebi onda loš dan nema nikak’e šanse i podvijenog repa napusti moju psihu. E, ja sam čuo da ima ljudi koji sebe tako pozicioniraju pred špigle i traže sebi mane, a ja evo godinama samo savršenstva tražim i nalazim ih uspješno. Nema onog il’ bolje rečeno one koja bi mi odolila!
– Ima istine u ovom! – potvrdi Derviš – Svako nađe ono što traži.
– Vi ste, gospodine, jako zanimljivi.
– Jesi čuo ovo, Derviše? Kad sam sebi ne tražiš mane odma’ i drugi nađu u tebi nešto lijepo.
– Sve je to lijepo, rođo, al’ ja sam mišljenja da pare zamagle i najgori izgled. Žene samo pare ‘oće.
– Ja, ja, kako da ne! Možda to i jest’ djelimično tačno, al’ da ti samo vidiš kako te žene šmagaju za mnom. Nema one koja me nije pokušala namamit’ sebi uz izgovor da im treba radnik. Ove inostrane su najagresivnije po tom pitanju.
– Zovu te, jer nema više radne snage! – frknu ljutita kona.
– Derviše, idemo u kuću, zavidnost joj počela izlazit’ na usta. E, vala dugo joj je i trebalo.
