Došli meni komšija S. i Derviš prošle godine krajem ljeta i poče nekako priča o psima.
– Ja o kerinju ništa ne znam osim onoga da znaju ujest’ i da raskopaju smeće, pa ti Derviše beri za njima…
– Ja vala znam o njima svašta. – dodaje komšija S.
– Znaš him i one rase?
– Ih, još pitaš. Kerčad se dijele na sljedeće kategorije: mazni pas, radni pas, pas čuvar, ovčarski pas, kućni pas, avlijanerski pas, lovčarski pas, policinski pas tragač i bosanski tornjak.
– Rođo, ti si se malo preš’o. – upozori ga Derviš – Samo ti je oti tornjak rasa.
– Ma nemoj? Ti mene naš’o učit’, a otoič vičeš da pojma o kerinju nemaš.
– Rođo, sve je to uredu, nemoraš se kofrdžit’, nego ti si njiha pored’o po struki, a ne po vrsti.
– Majko mila, što me rodi?! – naljuti se S. – Pa šta sam treb’o? Zar je moje da odraslom insanu to jest hajvanu objašnjajem da postoji oni rotvajler, vučijak, pitbul, doga, zar je moje? Ti ako oto ne znaš, a sabr’o si u gu’icu skoro šeset godina, debelo se zapitaj u šta si ućerd’o godine i je l’ vrijedilo!
– De nemoj se ljutit’!
– Kako da se ne ljutim kad me ispravljaš u nečemu za šta si prizn’o da ti ne ide od ruke, a u čemu sam ja vrhunski podmazan?
– Koje je rase tvoja Maša? – upita me Derviš ne bi li malo omekšao S. i skrenuo s teme.
– Tornjak! – frknu S.
– Rođo, uz dužno poštovanje tvog lika i djela Maša tornjak nije.
– A po čemu nije tornjak? Je l’ crno-bijela? Jest’. Laje l’? Laje. Šta je problem?
– Mala je.
– To ti neki argument? Baš si mi ti eto od brda odvaljen. Znaš li ti, Hamdija Dervišbegoviću Derviše, da se hrast more u lavoru uzgojit’ i da je drvo, al’ malo, ne sadnica i prutić neg’ baš drvo drvetom i oto se zove bonsai drvo?
– Otkad oto?
– Opet pogrešno pitanje, opet! Čuj otkad… I kad more bit’ bonsai hrast što ne bi mog’o biti bonsai tornjak?
Neko od komšija zovnu rođu S. i on izađe napolje.
– Ja bi’ se mog’o kladit’ da je Maša mazni pas, al’ bolje da šutim, rođo je ipak stručnjak i ne bi’ pobij’o njegove tvrdnje. – reče Derviš i okupa usta sadržajem ljute čaške.
