Mi djeca podmajevičkog kraja mnogo smo voljeli slaviti, pa šta bilo. Rođak Boris nije imao imendan kao ni moja tadašnja najbolja drugarica Suzana Jukića od koje me dijelila samo ograda, a njen brat Ivan i moj brat su za razliku od njih dvoje uživali pravo da kalendar kaže crvenim slovom – imendan ti je. Ja sam kao i uvijek bila posebna priča i vazda sam, ne znam ni sama kako, važila za neki izuzetak, pa i u cijeloj ovoj stvari sa imendanima. Još kada sam bila mala rekoše mi da mi je imendan eto koliko danas na dvadeset i četvrti dan mjeseca juna pošto je tad rođendan Ivana Krstitelja i meni se baš dopalo što imam imendan i to na isti dan kao moj tata, ali nekako me svi na taj dan zaborave i to mi se nikako nije sviđalo. Dođu tati gosti i ja ih tako mala i krajnje uvrijeđena moram prekoriti svaki put i staviti im do znanja da je i meni imendan, pa oni naknadno čestitaju i izvinjavaju se što mi ništa nisu donijeli za poklon.
Jednom tati za imendan dođoše prijatelji, muž i žena, koji su se stalno, za mene tad krajnje neslano, šalili sa mnom govoreći mi da ću im biti snajka kada porastem. Ljutila sam se na njih i gledala ih poprijeko, ali ja što se više ljutim oni sve uporniji u šali. I tako, odmah ja njima nabijem na nos što su zaboravili da mi je imendan, a oni rekoše k’o s nokta:”Snajka, nije tebi imendan!” Počnem ja plakati i uputim se Viktoru kojeg smo inače zvali Paročić zato što je nekad išao u, kako selo kazuje, popovsku školu da se tam’ uči svemu čemu ne treba, a što svakom treba. Objasnim ja njemu šta se dešava, a on meni reče da je meni i te kako imendan i još mi predoči da ja imam još nekoliko imendana kroz godinu. Zahtijevala sam da mi kaže tačne datume jedva čekajući da odem prvo u Jukiće i malom Ivanu ispričam koliko smo mi sretni sa imenima koje nosimo, pa onda pravac pred svoju kuću gdje sjede one neznalice koje bi od toliko izbora na svijetu da im baš ja budem snajka. Naoružao je mene Viktor do zuba vjerskim argumentima, ali ja otišla u Jukiće, pa dole dobila imendanski kolač i sok na razmućivanje, pa ostala još malo da se poigram zanesena djetinjstvom, a ono dvoje već otišli svojoj kući.
