Sjedimo kona, komšija S. i ja. Pričamo o današnjoj djeci koja imaju sve, a nemaju ni gram poštovanja prema roditeljima.
– I Bog je u četvrtoj zapovijedi naredio da se moraju poštivat’ otac i majka.
– Istina, rodice. – potvrdi S.
– Mene vala moji poštuju. Jagme se koje će me više poštivat’. Kad vidim ovu današnju omladinu, vjerujte da mi se zgadi. To odgovara roditeljima koji crkoše da im ispune želje, to neće uslužit’ roditelja, to psuje, to golo pred oca iziđe, to…
– Sve to i nekako, ali ima mnogo i onih koji roditelje tuku. – nadovežem se.
– Gluvo bilo. Mene kad bi moje dijete darnulo…
– Ja sam svoju pokojnu mamu samo jednom udario, samo jednom! – izusti S.
– Štaaaaa? – frknu kona – Sigurno si se bio nalok’o i…
– Jesam bio popjan kad sam je udario, ali sam ipak znao za sebe.
– Ccccc, sad mi dođe da ti tu glavušu u komadiće razbijem! – poče mu kona prijetiti.
– Nemoj tako, rodice. Im’o sam jak razlog da je udarim.
– Razlog? Nema tu razloga. Dabogda ti se ruka kojom si udario majku sasušila!
– Ama, ženo, pusti me da objasnim. Ljeto bilo, vrućina, ja popio malo kod trgovine i uputim se kući. Kod kuće mama, malo prilegla na sećiju da se odmori jer je kuhala ručak i okopala nekoliko redaka žita. Na prstima uđem da je ne probudim, otklopim šerpu, kad tam grah. Ja ga ne volim ni na slici vidjet’, a crijeva mi uredno krče. Kontam odvaliću komad samuna, pomazat’ maslom i to pojest’. Onda kunjava mama poče mlatinjat’ rukama i reče mi:”S., sine majčin, de živ mi i zdrav bio, uzmi muhalu i ubij ovu mušicu, povazdan me lišava sna. Evo je na leđima, udri slobodno.” To i bi. Ja udarim zunzaru na materi muhalicom. Bi mi žao jer mi je mama pomršava bila i znam da ju je bolilo, al’ šta ću. To je jedini put da sam na roditelja dig’o ruku.
– Et, budale! – zasmija se kona – Džaba ga kunem radi gluposti.
