Spopade zabrinutog komšiju S. neki Anto kod trgovine i poče ga tušiti svojim, kako S. veli, glupostima.
– Dragi S., ti koji znaš đe đavo opanke izuva, nađi mi kake ženske da se oženim. Ovo sve više nema smisla.
– Ama, rođo, okle meni ženska za ženidbe? Ja evo dva dana ganjam sebi kakvog pokrovitelja koji bi me pogur’o za šest maraka. Moram na birov. Ako me skinu sa birova…
– Ne tražim ja bog zna kakvu. Nek ne pije, ne puši, nek se ‘oće prihvatit’ posla, jerbo danguba mi je dosta, nek ne spava do podne, nek ne ‘oda po selu…
– Rođo, ja da sam žensko, ti se za mnom kako gledam ne bi ni okren’o, sudeći po svemu što si izrecitov’o. I kako da ti ja vakav grešan pomognem u izabiru žene? Svako nek sebi bira. Neću da meni neko sutra ‘suje mater kad se unesreći. I mani me se više, utičeš mi nepovoljno na nafaku. Čim tebe vidim, svaki mi se eventualni pokrovitelj izmakne.
K’o mlada uvrijeđeni čovjek pusti S. i odmah se nađe pokrovitelj, pa S. suvih usta donese šest maraka kući. Odluči da ih skloni na sigurno da ne bi dobile noge, pa dofati s regala neku drvenastu kutiju koju je sestra donijela iz Njemačke.
– Draga moja sekano, ja nju, da izvineš, skid’o, kad u njoj litar vina. Eeee, sve mi se čini da se i oni faraončići s kutije smiju što me sestra nasamarila. Svaki je put pitala jesam li prebris’o gornju plohu regala, ja vičem jesam, a nisam jer je prebrisavanje uslovljavalo skidanje stvari s regala. To mi je bilo mrsko, uf! Tako je ona mene šest godina fatala u laži, šest, na dušu joj!
