Nakon afere sa dinamitom, uđoše komšija S. i Derviš promrzli i nenaspavani u kuću, ali im san nikako neće na oči. Iskoristiše pristup pivama i cigarama, pristaviše kafu i zasjedoše za sto, ali ne progovaraju duže vrijeme što Dervišu i te kako zasmeta.
– Rođo, jesi l’ ljut?
– Nisam!
– Pa što šutiš?
– A šta po tvom trebam? Da se možda derem? U dva sata sam zamrzio i odmrzio sestre i zetove, misaono prod’o svu hrastovinu, halalio ostajanje bez kuće i ponovo se uselio u svoj topli dom, smrz’o se k’o ona stvarka, im’o duvanske krize na putu, na deset stepeni bio obučen za temperaturu od trideset stepeni i izgleda da sam i kurije oči dobio od skakutanja ne bi l’ se ugrijo, još na to sve sazn’o da se u tebe ne mere čovjek pouzdat’!
– De, rođo, izvini!
– Nemoj mi te politike, živ bio! Od šamota si mislio da je dinamit! Znaš šta, Derviše, sad ću ja tebi ispričat’ jednu mudrost, pa se nađi u njoj. Preko sedam gora i preko sedam mora živio vladar koji je im’o dva sina. Jedan glupan da Bog sačuva, a drugi pametan otprilike ‘vako k’o ja. Vladar glupog upiše na fakultet, a pametnog ostavi u javnom WC-u.
– U ćenifi ga ostavio?
– Ja, ja. Glupan odma’ ode kod šefa fakulteta da kaže da je vladarov ne bi l’ sebi malo dig’o rep i u tom momentu šefa poćera tam đe i vladar ide pješke, a glupanu dosadilo čekat’ pa pripali jednu, spa’ne mu žiga na tepih i zapali zgradu. E, dok se gasio požar pametni sin skonta kako da zaradi, pa uzme kanticu od kajmaka i počne naplaćivat’ WC.
– Znači od njega je krenilo to plaćanje ćenife?
– Jesi skont’o poentu?
– Jesam! Da sumiram, pametni se obogatio, jer kad insanu dođe pet do dvan’es’ ne pita pošto je, a glupi lijepo otiš’o bratu i ovaj ga primio, jer je pametni pametan i zna da ne valja Boga ljutit’, a ako svog ne staviš pod svoje okrilje onda ti se sve more izmać’ ‘nako k’o što ti se i primaklo. I tu je glupi uživ’o kol’ko i pametni samo bez trunke rada i sad ti meni rođo reci šta se više isplati…
